beats by dre cheap

Sweet emotions

Ross je Phoebe kupio biciklo.

Slibe.com - Free Image Picture Photo Hosting Service

Uhvatim se, pa se opirem. Slatko mi, raznježim se, pa mi se zgadi. Pa mi se zagdi što mi se zgadi, čak i pred samom sobom. Čak ni u samoći si ne grijem dušu. Neću da je navikavam na to. I ne znam više šta je patetično. Patetičan mi svaki slatkast osjećaj. Imam kao neku obavezu spram sebe da ga odbacim, ugnječim, osakatim. Jer lažno je. Nema potvrde. Sve to postoji samo kao potreba. Potreba koju zadovoljava laž. I onda se pretvaramo. A ja bih čisto. I onda je to patetično. I ja budem uvijek ta koja „kvari“ momente, prekida napete tišine, banalizuje „metafiziku“, samo zato što više ne vjerujem. I da, hajmo opet biti iskreni, moglo bi se reći da sam ogorčena.

„Opusti se“. Znam šta to znači. Znam gdje treba popustiti. Osjetim tačno tu blokadu u glavi, ali s njom se osjećam sigurno. Ne, ja ne glumim nikakvu hladnu kraljicu. Ja zapravo ne glumim, ja uglavnom „ništa“ po pitanju „osjećaja“- koje moram pod navodnike da stavim, jer drugačije ih ne bih mogla iz sebe izbacit. Zato više nema ni priča... Samo niz banalnosti, demoralisanja, omalovažavanja, ujebavanja... Hm, pa zvuči pomalo tužno ovako. Ali ko bi to još priznao. A opet glupo je, jer znam šta si poričem. Oksimoron.

S vremena na vrijeme, stigne te ta potreba. I ti je onda za svoje oči obučeš u uske hlače da utegnu dupe, na noge nabiješ štule, napučiš crvene usnice, french manikurom prođeš kroz smekšane kovrče. I eto te tamo gdje postaješ hiperbola onog momenta kad krišom ispustiš omot pojedene čokoladice na ulicu.

I prođe i to. I prevari te na čas. A onda se uhvatiš praznog pogleda dok gledaš kroz monitor, dok se tjeraš da učiš, u kadi, na šolji, dok jedeš, dok istresaš pepeljare, dok u 3 ujutro kuckaš na prozor granapa 24/7 da kupiš četvrtu kutiju cigareta u tom danu od sna do sna, koji su sve blijeđi i beznačajniji... i nećeš poslije da se sjetiš, ni sebi da pričaš gdje si zapravo odlutao...

What happens in Vegas, stays in Vegas. I eto, opet, patetika...

No, ah... znam.. svima je to tako bilo, il' jeste... bla bla bla bla....

Smiješno je to... ali čini mi se da znam šta mi fali, ali nešto sumnjam da ću ikad žrtvovati sebe da bih to i dobila... Jer to što želim, ovo što jesam ne može podnijeti.

Ukradene priče
http://ukradeno.blogger.ba
28/01/2007 18:56